Reportaza:Na tockovima od Ontarija do Pacifika

Na točkovima od Ontarija do Pacifika
Zapadno od raja

Tek kada zaboravite na avion i prođete kroz ovu veliku zemlju kopnenim putem, dobijete pravu predstavu o njenom prostranstvu. Hiljade kilometara,

jezera, prerija, planine i još mnogo toga čini Kanadu veličanstvenom

I tako smo rešili da krenemo na put. Odmah tu na zapad, do Vankuvera, pa onda malo gore na sever do Edmontona, i čas posla nazad u Toronto.

Pripreme su bile višečasovne i temeljite. Kupio sam veliku, lepu i šarenu mapu Kanade, (cirka 11$) promenio ulje (30$), sipao benzin (55$) i to bi bilo to.

Ah, da. Učlanio sam se i u CAA (100$) gde su me snabdeli sa jedno 12 kilograma literature o tome šta treba, i još više šta ne treba raditi kada vozite

transkanadskim auto-putem, i dali izuzetno lepu nalepnicu. Dizajn mi se jako dopao i stavio sam je na zadnji branik, odmah pored moje omiljene na kojoj

piše: „Jesus love me“. Pošto sam video da bi mi za izučavanje korisnih saveta udruženja kanadskih vozača bilo potrebno nekoliko meseci, tu hrpu papira

sam jednostavno odložio u prvi kontejner i rešio da sa svojom skvo krenem u nepoznato, onako kako su i pioniri naseljavali zapad. „Go west young men“!

Idi dok te velika voda ne zaustavi.
I bi tako.
Jednog lepog dana kada su se stekli svi uslovi za početak ovog poduhvata, ukrcali smo se u Impalu i pošli da nađemo tu žilu kucavicu koja preseca

Kanadu i koja će nas odvesti preko prerije i Stenovitih planina sve do Vankuvera.

Ontario

Trasa od Toronta do Satberija ne zaslužuje neku naročitu pažnju, jer taj deo poznaju svi naši ribolovci i vikendaši. Lepo se izađe na autoput br.400, koji iz

nekog razloga kasnije prelazi u džadu pod brojem 69 i onda lepo na sever, ne možete da promašite. Obilazi se ogromni Georgian Bay i prolazi kroz niz

provincijskih parkova, a svi odreda imaju indijanska imena koja je jednostavno nemoguće izgovoriti. Još uvek sveži i puni elana stižemo u Satberi, pravimo

kraću pauzu, tek toliko da overimo lokalni Tim Hortons, i konačno se uključujemo na čuveni transkanadski autoput jezdeći dalje prema Tander Bej, našem

prvom konačištu.
Ali, čovek snuje, a Bog odlučuje. Pokazalo se da ne treba planirati baš sve u detalje jer je samo nekoliko kilometara kasnije prednja leva izgubila dušu u

kontaktu sa nekim ekserom. Menjam točak i iznova se čudim zašto američki automobili nemaju normalnu rezervu nego onaj prcvoljak od točkića? Valjda

zato da bi se drugi vozači seirili zbog malera koji vas je snašao? U potrazi za Canadian Tire, neplanirano upoznajemo Sault Ste. Marie, i nakon uspešne

zamene gume opet smo na transkanadskom putu koji samo u Ontariju nosi broj 17. Sada idemo uz samo jezero Superior, i u vidokrugu se stalno

smenjuju voda i četinarske šume. Predivno, kao sa razglednice. Teren je brdsko-planinski, put sa samo jednom trakom, a na svakih pet kilometara se

nalaze proširenja kako biste mogli da zaobiđete prespore kamione koji stenjući savladavaju uspon.
Jezera sa leve, a šume sa desne strane, pa onda, za promenu, šume sa leve a jezera sa desne. Traje to tako kilometrima, satima, i već sam počeo sam

da se pitam dokle će ova vodurina i šumetine, gde je tu raznolikost predela? Samo što smo prešli planinski venac Pukaskwa, koji je, pretpostavljate, i

istoimeni nacionalni park, naiđosmo na ljupko mestašce Maraton (hvala bogu to može da se izgovori), gde rešismo da zanoćimo. Fini motelčić, tik uz

četinarsku šumu, ugostio nas je po pristupačnoj ceni od svega 90$. Ujutru smo doživeli kiseonički šok od velike količine ovog gasa neophodnog za život

koji je nadirao sa obližnje planine, pa nam je bila potrebna dvostruka doza nikotina da dođemo sebi.
Uglavnom, nastavismo tako kroz jezera i četinare, otegao se Ontario k'o gladna godina, kraja mu nema. Viđamo uz put i faunu, tj. losove koji stoje pored

puta i mašu glavama kao da broje prolaznike. Prvo na velikog mužjaka, a malo kasnije i na njegovu drugaricu. Dobro je što im nije sezona parenja, jer ovaj

junoša od nekih hiljadu kilograma zna da bude prilično nezgodan kada mu hormoni udare u glavu.
Nakon pređenih skoro 2.000 km i dva dana vožnje, jedva jednom izađosmo iz matične nam provincije i stigosmo do Kenore, mesta na samoj granici sa

Manitobom. Šišamo pored nje sve u želji da što pre uđemo u preriju i dođemo do drugog konačišta -Vinipega, nekadašnje važne stanice na putu žita i

gradu odakle je, kao što znate, naš junak iz detinjstva, čuveni meda -Vini Pu.

Prerija

Od granice do Vinipega stiže se očas posla, ali dovoljno je vremena da se primeti promena pejzaža koji naglo prelazi u ravnicu. Podseća neodoljivo na

našu Bačku, samo nema đermova i salaša. Tamo negde daleko na horizontu beskrajna zemlja se spaja sa nebom koje se ovde čini ogromno i tako nisko

kao da se rukom može dohvatiti. Predveče stižemo u glavni grad Manitobe koji je pravo ravničarsko mesto. Prašnjav i pomalo zapušten, trava na javnim

mestima neošišana, pa nas samo trgovački molovi sa poznatim natpisima podsećaju da smo u Kanadi. Asocira me pomalo na Despotovac u ono najgore

vreme ili je možda prvi utisak premorenog putnika zavaravajući?
Losovi
Ne možete proći kroz Ontario i Manitobu a da se ne susretnete sa ovim simbolom Kanade. Mužjak severnog jelena je impozantna životinja, veličanstvenih

rogova i često dostiže težinu od jedne tone. Ženke su nešto skromnijeg gabarita, ali i one plene svojom pojavom. Ipak, ove životinje predstavljaju veliku

opasnost po vozače. Duž celog puta istaknuti su znaci upozorenja na mestima gde imaju običaj da prelaze put, jer se sudar sa njima često završava

fatalno po obe strane.
Posebno su opasni u oktobru kada im je vreme parenja i kada mužjaci bukvalno polude u potrazi za ženkom. Tada su agresivni, razdražljivi i nije redak

slučaj da ogromnim rogovima kidišu na automobile, a zabeleženi su i slučajevi da su oprobavali snagu i na lokomotivi u pokretu.
Nalazimo prenoćište u pristojnom hotelu („cijena prava sitnica„- 75$), i ostavljam novom danu da donese konačni sud.
Ujutru se nalazimo sa predstavnicima srpske zajednice u Vinipegu i u razgovoru sa njima pokušavamo da dokučimo kako se živi na ovoj promaji. Pravo

da vam kažem, malo toga smo lepog čuli. Kažu da su zime surove, temperatura se spušta ispod -30, snega ima koliko ti duša ište, retko se izlazi, i to

samo kada je neophodno. Ako je za neku utehu, leta su još gora, kažu. Vreli vetar koji stalno duva iz prerije donosi prašinčinu koja ne da oka otvoriti, a sa

njom dolaze i jata insekata. Komarci su k'o svrake, pa ako hoćete malo da sedite u bašti i raspalite neki roštilj, neophodno je da razapnete zaštitinu mrežu.

Lepo, nema šta. Preporučićemo Vinipeg nekim našim poznanicima. Meštani nam, onako ispod glasa, govore i o Indijancima koji su veliki problem. Većina

njih se bori sa alkoholom i drogama i ne prezaju da potegnu nož ili nešto opasnije u potrazi za novcem. Ima ih dosta i svi zaziru od njih. Pre nekoliko

godina, nakon krvavog obračuna, jedan od pripadnika prve nacije nađen je preklan na stepeništu naše crkve. Početkom devedesetih, ovde je došla poveća

grupa naših ljudi iz Bosne jer su im tako naložile imigracione vlasti, ali je nakon prve zime, većina pobegla glavom bez obzira, uglavnom u Toronto. Oni

koji su ostali, bore se sa klimom i ostalim nepogodnostima i ne kukaju previše. Kažu da je okolina raj za lovce, da ima puno losova koji prosto trče na

pušku i da ima još puno pogodnosti koje se ne vide na prvi pogled.
Nestrpljivi smo da zađemo dublje u ravnicu. Sledeća stanica – Ridžajna.

Opet prerija

Očekuje nas jedna od kraćih i lakših deonica, jer od Vinipega do Ridžajne ima nešto manje od 700 km. Rekoh ja, ali ne bi tako. Jedno je voziti tu

kilometražu tamo gde možete nešto da radite sa volanom i komandama, a drugo kroz beskrajnu livadu koja se pružila sa obe strane, na putu koji je

iscrtan lenjirom i koji nema ni najmanju krivinu.
Impala prede, koristimo pogodnost maksimalnog ograničenja na 100 km/h, što je ipak napredak na ontarijskih 90, jer sa tim propisom možete da vozite

10-20 km brže, neće valjda policija da sitničari. Jezdimo tako i zveramo okolo. Zemlja i nebo. Ogromno, široko, pružilo se kao u filmovima o divljem

zaopadu. Oblaci kao vata, raznih oblika, plove lenjo kao što i sve u ovoj preriji izgleda lenjo i lagano. Sa obe strane puta oranice, vidi se na prvi pogled da

ovde sve uspeva i da bi i štap zaboden u zemlju doneo neki rod. Sve je pod konac i savršeno, samo nešto nedostaje. Nema nigde ljudi. Pitamo se ko

obrađuje ovu zemlju jer putujemo već drugi dan a ne videsmo živu dušu na poljima. Ogromna stada krava, sve lepe, uhranjene i čiste, kao da ih kupaju

svako veče, lutaju poljima. Valjda imaju one žice sa strujom da ne odu predaleko, ali su i one, izgleda, nevidljive.
Crni medvedi
Na ovom putu često možete naići i na kanadske crne medvede. Oni bez zazora prelaze put i muvaju se oko naseljenih mesta u potrazi za hranom. Od

njih se prave i čuvene visoke šubare koje nosi garda engleske kraljice. Prošle godine na snazi je bio lovostaj, pa su se meštani žalili da su se medvedi

previše razmnožili i da ne mogu da žive od njih jer im gortovo svakodnevno ulaze u dvorišta i preturaju po smeću.
Ređaju se kilometri, a malu razonodu donosi pojava nekog automobila ili voza koji brekće transkanadskom prugom koja ide paralelno sa putem, koji ovde,

logično, nosi oznaku 1 a ne 17 kao u Ontariju. Malo se tako trkam sa vozom, malo živnem kad ugledam neku farmu pored puta i razmišljam da uključim

cruse control , ali odmah odustajem jer znam da bih zaspao istog trenutka kada bih prepustio vožnju automatskom pilotu (vozaču).
Konačno nailazimo na neki restoran ispred kojeg stoji oznaka da su sledeći toalet i benzinska pumpa udaljeni 366 km. Tu se po prvi put uveravamo da

neko ipak ovde i živi. Gledam sa interesovanjem ljude koje dolaze sa okolnih farmi da pazare u lokalnoj prodavnici ili prosto popiju kafu u restoranu. Svi

bez razlike voze ogromna pick-up vozila, i svi, i muškraci i žene, izgledaju kao da su napravljeni od zemlje na kojoj žive i sa kojom se bore. Lica su

izbrazdana vetrom, opaljena suncem, govor je škrt i grlen. Stiže pick-up i dovozi kompletnu porodicu koja je rešila da se počasti hamburgerima. Iskaču iz

kamioneta umrljani blatom do očiju, i sedaju za sto. Deca su tiha i s nestrpljenjem prihvataju svoje porcije. Brzo, kao što su i došli napuštaju restoran. Ko

zna koliko ih još posla čeka?
Nastavljamo dalje i u prvi sumrak na horizontu se ukazuje Ridžajna. Prolazimo pored table na kojoj piše da je do grada ostalo još 20 km, a mi golim okom

već možemo da vidimo visoke zgrade. U preriji se daleko vidi. To jest, čoveku su nekako prošire horizonti.

(drugi deo): Kroz planine na okean

Na točkovima od Ontarija do Pacifika
Kroz planine na okean

Alberta i Britiš Kolumbija sa Stenovitim planinima, nacionalnim parkovima i sa gradovima kao što su Kalgari i Vankuver, predstav-ljaju verovatno najlepši

deo Kanade koji se jednostavno mora posetiti

Alberta

Dakle, još uvek smo u preriji (već treći dan). Pružila se ravnica na sve strane, kraja joj nema. Sunce, koje smo celog dana jurili idući ka zapadu, konačno

se pretvara u narandžastu, veliku loptu i lenjo zaleže za horizont. Ako uopšte zbog nečega treba videti preriju, to je zalazak sunca koji se ne zaboravlja.

Dok se lagano gasi, ono sve oko sebe obasja takvom nestvarnom svetlošću, da se do malopre dosadna ravnica i monotono nebo pretvaraju u spektar

fantastičnih boja. Sve se tako diveći i uzdišući (moja saputnica od lepote, a ja od olakšanja Što je sunce konačno zašlo jer mi oči isteralo) stigosmo i u

Ridžajnu, prestonicu nadaleko čuvene provincije Saskačevan.
Poučeni iskustvom iz Vinipega, nismo se upuštali u razgledanje ovog gostoljubivog i simpatičnog mesta (kako piše u bedekeru), nego zanoćismo na

obodu grada i ujutru nakon obilnog doručka, kakav samo Best Western može da pruži, krenusmo u pravcu sledećeg konačišta - Kalgarija.

Put je i dalje prav kao lenjir, pejzaž nepromenjen, pa se granica između Saskečevana i Alberte poznaje samo po tome što ulazimo u drugu vremensku

zonu. Sada smo dva sata iza ontarijskog vremena.
Kako se približavamo Kalgariju, tako se i na putu uočava lagani nagib koji se skoro neprimetno uzdiže. Počinje na ulasku u provinciju i kada dođe do

olimpijskog grada već je na ozbiljnih 1.000 metara nadmorske visine. Ko bi rekao.

Kalgari

Kalgari se pokazao kao puslica od grada. Prilepljen na obronke Stenovitih planina, smestio se udobno i sigurno sa svojim geometrijski iscrtanim ulicama i

novim zgradama. Već se na prvi pogled vidi da je pravljen po meri čoveka i to onog savremenog. Nastao u naftnom bumu, Kalgari danas brekće od

energije koja pokreće i tera na rad. Sve je sređeno, čisto, vazduh koji dolazi sa planina je oštar i proziran a ljudi, za razliku od stanovnika prerije u čijim se

pokretima vidi neka mrzovlja i tromost, energični i puni života. I pored sve užurbanosti oseća se neki mir i stabilnost, kao u dobro uređenom domaćinstvu.
Šetamo kroz centar grada, kojim dominira pešačka zona nalik na našu Knez Mihailovu. Sa obe strane su restorani, knjižare, galerije... Podseća pomalo na

Evropu i odaje utisak da bi ste tu nekako moglo živeti. Nalazimo se sa prijateljem i on nam za ručkom govori o svom novom prebivalištu, o mladom

dinamičnom gradu i okolini sa nedirnutom prirodom u kojoj se čovek nađe za tili čas.
Nakon dva dana provedena u više nego prijatnom Kalgariju, osveženi i sa očima odmorenim od ravnice koju smo gledali danima, krećemo u veliki

poduhvat - prelazak preko Stenovitih planina.
Uspon počinje već na obodu grada, gde još uvek dominiraju skijaške skakaonice, i ostala olimpijska borilišta. Put je sjajan, gladak kao ogledalo, širok, sa

po tri trake u svakom pravcu, i nagib koji postaje sve veći savlađuje se bez mnogo problema. Ma, šta bez mnogo problema. Penjemo se ko rakete.

Napravili su ga tako da se na visinu od 1.300 metara možete popeti brzinom od 120 km/h, i još u isto vreme posmatrati okolinu. Kako su to uspeli, ne

znam, ali svaka čast.

Banf

Ulazimo polako u postojbinu grizlija i sa strahopoštovanjem gledamo u veličanstveno remek delo prirode koje se prostire svuda uonaokolo.
Grabimo prema čuvenom nacionalnom parku Banf. Na ulazu dobijamo gomilu prospekata, brošura, uputstava, pa nam se čini da nam je potreban

tromesečni kurs da bismo samo prošli kroz ovo čudo od lepote. Stižemo i u mondenski deo Banfa, naselje sa hotelima, restoranima, prodavnicama

suvenira, i ostalim stvarima koje su izmišljene da bogatim turistima izmame što više para iz džepa. Lepo je i krasno, ali nekako suviše komercijalizovano i

suviše "fensi" za moj ukus.
Posle kraćeg odmora krećemo dalje - u pravu prirodu. Nakon nekoliko sati uspinjanja, dolazimo do najviše tačke kojom prolazi transkanadski auto-put, gde

se nalazi nekoliko baraka koje nose zajednički naziv Glečer. Sa punim pravom jer se svuda okolo sa visokih planinskih vrhova pokrivenih snegom, kao u

dno levka spuštaju večiti glečeri.

Britiš Kolumbija

Tu negde prelazimo još jednu međuprovincijsku granicu i ulazimo u Britiš Kolumbiju, svakako najlepši deo Kanade. Opet vraćamo satove unazad i to nas

podseća koliko je velika ova zemlja jer je ovo treća vremenska zona u koju ulazimo. Spuštanje niz planinski venac ide kao po loju, lepote se i dalje

smenjuju pored puta, vreme leti i samo nas promena pritiska u ušima opominje da smo se spustili prilično nisko. Divlji planinski vrhovi ustupaju mesto

brdima obraslim četinarom koja se talasasto protežu u nedogled. Menjamo plan u poslednjem trenutku i umesto da idemo pravo za Vankuver, skrećemo

sa glavne džade i rešavamo da prenoćimo u Keloni. Za nju kažu da je mesto sa najblažom klimom u Kanadi i da se nalazi na idealnom položaju okružena

voćnjacima, vinogradima i farmama. E, pa nisu slagali. Stvarno je tako, a možda i malo lepše.
Prvo što se ugleda kada se silazi prema Keloni jeste kristalno čisto, dugačko i uzano jezero nalik na fjord. Bogat zelenilom i pitom izgled podsećaju na

Šumadiju i sada nam je jasno zašto Kanađani masovno biraju ovo mesto za život nakon odlaska u penziju. Našeg sveta ima zanemarljivo malo, ali tu je

sveštenik srpske pravoslavne crkve koji je u Keloni na misionarskom zadatku. I pored lepote koja nas okružuje, ostajemo samo jednu noć jer bi naš džep

teško mogao da izdrži cene u ovom popularnom gradu.
Sledećeg jutra krećemo na poslednju deonicu velikog puta do Pacifika. Na redu je Vankuver, biser zapadne obale, grad u kome ćemo provesti nekoliko

dana skupljajući snagu za povratak. Nakon šest sati vožnje od Kelone i nedelju dana od napuštanja Toronta, pred nama je nazapadnija tačka

transkanadskog auto-puta.

Vankuver

Kada prvi put dođete u neki grad obično upotrebite sva svoja čula da osetite atmosferu koja vlada u njemu. Vankuver svakog novodošlog osvaja svojom

ležernošću i laganim ritmom življenja. Ovde nema paklenog tempa kao u Torontu, a ni letargije koja vlada u prerijskim gradovima. Na ulicama vlada neka

familijarna atmosfera i opuštenost koja se valjda prenosi sa generacije na generaciju ljudi koji su za svoje prebivalište izabrali skoro idealan položaj i tu

sagradili grad. Vankuver leži na obali okeana, sa jedne strane zaštićen vankuverskim ostrvom koje ga zaklanja od besa bogova mora, a leđa mu čuvaju

stenovite planine koje ne dozvoljavaju otežalim oblacima da na njega prospu sneg i okuju ga ledom. Doduše kiše dolaze često, mnogo češće nego što bi

domaćini voleli, ali šta je tu je. Ne može sve biti potaman. Što se mene tiče, menjao bih jednu ledenu nedelju u Torontu za celu kišnu vankuversku sezonu.
Na večeri sa nekolicinom prijatelja uveravamo se da stanovnici Vankuvera vole da kukaju na klimu i ostale stvari, ali da retko ko odlučuje da napusti ovaj

grad koji godinama zauzima visoko mesto na svetskoj rangli listi najboljih mesta za život. A i što bi ga napustili kada im je pri ruci sve što im treba. Plaže

su pred nosom, a ako se baš uželite snega za sat vremena možete stići na Vistler, koga zovu kanadski St. Moric. Već sledećeg dana rešavamo da

proverimo kako izgleda centar u kome će se održati Olimpijada 2010. Vidimo da se uveliko radi i da domaćini žele da spremno dočekaju najveće

takmičenje. Put od Vankuvera se proširuje, prave se nove trake, a i gore u samom Vistleru se primećuju ljudi koji koriste pauzu izmađu dve sezone da

urade što više. Centar izgleda stvarno mondenski i za trenutak nam se čini da smo u nekom švajcarskom zimovalištu. Hoteli sa pet zvezdica, ekskluzivni

restorani, butici sa firmiranom robom... Pravo mesto za džet set koji će u buljucima navaliti kada igre počnu. Priroda se potrudila da ovde čoveku olakša

život u svakom pogledu.

Viktorija

Odlučujemo da sledeći dan provedemo na moru. Na redu je Viktorija, grad na ostrvu i prestonica Britiš Kolumbije. Kažu nam da feri putuje dva i po sata i

upozoravaju nas da nikako ne idemo autom jer se u redu za brod čeka satima. Preporučuju nam da lepo sednemo na redovni autobus i tako izbegnemo

dreždanje. Bili su pravu i za tili čas jezdimo premo Viktoriji sekući divlje talase Pacifika. Dobro, nisu baš divlji, ali nije loše da se tako kaže kako bi "fabula

radnje" dobila na dinamici.
Gradić ko sa razglednice. Načičkan oko male ali zgodne luke, sa zgradama u viktorijanskom stilu i savršeno uređenim parkovima, nema veze ni sa čim

što smo do tada videli u Kanadi. Kao da je neko, kamen po kamen, preneo neki engleski pitoreskni gradić baš ovde na vankuversko ostrvo kako bi valjda

lečio nostalgiju. Najveće zasluge za to ima kapetan Džejms Kuk koji je bazajući po okeanima naleteo na ostrvo i rešio da tu pobode britansku zastavu i

osnuje naseobinu gde će, naravno, čaj da se pije u pet i obavezno presvlači za večeru. Trudimo se da se ponašamo kao pravi turisti, slikamo zgradu

parlamenta i spomenik kapetanu Kuku, gledamo sa divljenjem u dubl decker bus i jedva čekamo da se ponovo ukrcamo na feri i vratimo na kopno.

Vankuver je ipak baš po našoj meri. Naredna dva dana skitamo po gradu i njegovoj okolini i sve se više zaljubljujemo u njega, ali otkrivamo i onu drugu,

mračniju stranu koju ima. Ulicu Hejstings, na primer, koja je gusto naseljena beskućnicima, narkomanima i prostitutkama, ali šta da se radi i to je deo

života u velikom gradu. Ako ništa drugo, bar je njima prijatnije na ulici, nego u "kolewgama" u Torontu.
Nakon pet sunčanih dana (!!!) provedenih u Vankuveru, vreme je da krenemo dalje. Ovog puta na sever do Edmontona. Očekuje nas još jedan prelazak

preko Stenovitih planina ali sa druge strane, preko nacionalnog parka Džesper. Opraštamo se od Vankuvera a on nas ispraća sa tihom, dosadnom kišom.

(treći deo): Dugo putovanje kući

Na točkovima od Ontarija do Pacifika
Dugo putovanje kući

Još jedan prelazak preko Stenovitih planina i vožnja gornjom prerijom do Edmontona, bila je najnapornija ali i najlepša deonica velikog puta

Džesper

Napuštamo Vankuver i krećemo prema Edmontonu. Umesto da se vratimo nazad do Kalgarija i, putem pravim kao strela, pređemo još nekih 300 km na

sever do našeg odredišta, rešili smo da kre-nemo težom i nešto dužom trasom zato što nas neodoljivo mami još jedan nacionalni park i gornji deo

Alberte.
Ambiciozno odlučujemo da celu trasu dužu od hiljadu kilometara pređemo za jedan dan. Uzimamo put broj 16 i hitamo prema Stenovitim planinama koje

moramo još jednom da pregazimo, ovog puta sa drugog kraja. Odmah pošto smo ušli u brda Britiš Kolumbije, vidimo da smo nagrađeni za odluku da

krenemo ovim pravcem. Predeli od kojih zastaje dah i zelenilo na kome odmaramo oči, prate nas bez prekida.
Na zapadnom kraju venca Stenovitih planina nalazi se nacionalni park Džesper koji sa Banfom, na drugom kraju, čini sistem koji se proteže duž celog

masiva. Za razliku od svog istočnog suseda, ovaj nije toliko "fensi", ali je ipak pravi doživljaj za ljubitelje prirode. Na samom ulazu dočekuju nas srne koje

mirno pasu sa obe strane puta i prelaze sa jednog kraja na drugi u potrazi za zelenijom travom, ne obazirući se mnogo na automobile. Tek se poneka

kada reši da preživa zagleda u putnike, kao da se pita šta ovi dvonošci traže u tim me-talnim kutijama i kuda žure kada je dan ovako lep, a trava tako

sočna.
Malo dalje na liticama koje se skoro okomito spuštaju do asfaltne trake, uočavamo divokoze. Veru se po kamenju u potrazi za hranom i potrebno je zaista

oštro oko da bi se zapazile čak i na tako kratkom rastojanju. Priroda je ovde nadmašila sebe darujući im krzno koje se savršenom mimikrijom potpuno

uklapa u podlogu. Gledao sam u ove predivne životinje i iskreno im se divio, pogotovo njihovim mladuncima koji su skakutali za majkama po okomitim

stenama.
Hitali smo kroz planine i ubrzo naišli na predeo koji je izgledao kao sa neke druge planete ili na pejzaž neposredno nakon eksplozije atomske bombe.

Gusto zelenilo sa obe strane odjednom je zamenio goli stenoviti predeo sa ugljenisanim ostacima drveća. Veliki požar koji je opustošio dobar deo

Džespera, godinu dana pre toga, ostavio je pustoš za sobom.
Kilometrima gledamo samo u mesečev krajolik bez ijedne travke sa sivim, golim stablima koja izgledaju kao da će se svakog trenutka pretvoriti u prah. Ko

zna koliko će godina ili decenija biti potrebno da se obnove šume. Međutim, kada se izađe iz ovog nadrealnog predela, opet nastupa ono zbog čega ljudi

uvek iznova dolaze na Stenovite planine. Penjemo se na najvišu tačku kojom prolazi put i sa divljenjem gledamo u ono što nas okružuje. Masivni snežni

vrhovi koje ni oblaci ne mogu da zaobiđu uzdižu se sa svih strana, beskrajne šume protežu se sve dok pogled može da dosegne.
Počinjemo polako da se spuštamo pravo u Albertu, u želji da vidimo kako izgleda deo velike prerije i da proverimo kako se živi u bogatom Edmontonu.

Povratak u Albertu

Čim smo se skotrljali niz Stenovite planine i dohvatili se ravnice, rešismo da taj veliki poduhvat proslavimo u nekom restoranu. Kao poručen, tu odmah

pokraj puta, ukazao se jedan koji je izgledao sasvim pristojno spolja a bogami i iznutra. U kafani atmosfera za ubistvo. Dosada može da se opipa prstima,

nalazi se svuda, na licima ljudi, u pokretima, u jednoličnom kloparanju neke muzike. Od gostiju samo njih troje. Nabildovani mladić koji popodne ubija

igrajući bilijar sam sa sobom i nervira se kada promaši, njegova devojka doterana po kantri standardu klati noge na barskoj stolici i prevrće očima, a loklani

zgubidan sedi za stolom pogleda uprtog u TV i besomučno menja kanale pucajući iz daljinskog kao iz pištolja. Odnekud doleće egzaltirani veseli

gej-konobar koji govori francuskim akcentom. Gledam okolo da vidim da li je ovo skrivena kamera, a veselica pita šta ćemo da jedemo i usput se

oduševljava našim "vrrrlo simpatičnim akcentom". Kada je čuo odakle smo, njegova radost prerasla je u ushićenje. Odmah je pozvao zgubidana za koga

je bio si-guran da govori naš jezik. Ispostavilo se da je dotični bivši vojnik kanadske armije koji je početkom devedesetih proveo nekoliko meseci u

Hrvatskoj, i iskoristio je priliku da nam ispriča svoje dogodovštine sa Balkana.
Napuštamo ovo simpatično društvo i jezdimo prema Edmontonu. Okolina je sasvim drugačija od one koju smo viđali u "donjoj preriji" i mnogo ugodnija.

Talasasti brežuljci, pašnjaci i savršeno obrađena polja podsećaju na Holandiju. Svuda okolo rasute su farme i vidi se da je sve pod konac i pod kontrolom.

Na svakoj farmi koral ograđen belom drvenom ogradom i u njemu konji. Dorati, belci, vranci, putasti, radni, trkački, svakakvi. Vidi se da ih ljudi drže iz

ljubavi i iz hobija. Predeo je kao stvoren za uživanje, ali umor polako čini svoje. Posle toliko sati vožnje ruke počinju same da se koče, noge da trnu, a

glava da traži najpovoljniji položaj za dremku. Utom počinje i kiša, još jedna otežavajuća okolnost za umornog putnika.

Edmonton

Beskrajna traka auto-puta proteže se u nedogled a Edmontona nema na vidiku. Kao što nam stalno izmiče kada mu se približimo ili nam se tako čini od

toliko sati provedenih u kolima. Konačno, taman kada smo pomislili da su ga premestili negde drugde i da ćemo večito ostati na putu kao "ukleti

Holanđanin", na horizontu se pojavljuje glavni grad lepe i bogate provincije Alberte.
Preslišavam sebe i pokušavam da se setim šta znam o Edmontonu i zaključujem da osim priča naših ljudi koji su mi govorili o strašnim zimama, u stvari,

znamo jako malo. Ima dobar hokejaški tim, najveći šoping mol, leži na nafti, ljudi dobro zarađuju i to bi otprilike bilo to.
Ulazimo u grad i zaključujemo da je ulice obeležavao neki matematički manijak. Sve je pod brojevima, pravim uglovima i stranama sveta. Na primer, ako

tražite 108 ulicu SW (South-West) a nalazite se na 845 ullici (Nort-East), dovoljno je samo da vozite u pravcu zalaska sunca dok ne dođete u zapadni deo

grada, onda skrenete u bilo koju ulicu koja vodi na dole i onda lepo brojite poprečne sokake sve dok ne dođete do željenog broja. Prosto, zar ne? Možda za

one koji lako barataju brojkama, ali ne i za mene. Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja, lepo sam pozvao našeg domaćina da sedne u svoj auto, dođe do

nas i ljudski nam pokaže kako se stiže do njegove kuće.
Proveli smo tri dana u ovom lepom gradu, a od njegovih znamenitosti smo videli samo čuveni West Mall (slika desno) koji je grad za sebe. Upoznali smo i

dosta naših ljudi koji kao i Srbi u drugim gradovima imaju oprečna mišljenja o mestu svog življenja. Ipak, generalna ocena je da kada prođe zima koja traje

nekih sedam, osam meseci, može lakše da se diše i život stvarno ume da bude lep.
Pošto smo se za vreme boravka u Edmontonu lepo okrepili i promenili ulje, došlo je vreme da pođemo dalje ka svojoj kući. Čeka nas još samo tri dana

vožnje, a za srećan put smo dobili pravi slavonski kulen.
Krećemo na istok prema Saskatunu odakle nameravamo da se spustimo na jug do Ridžajne, gde treba da se uključimo na transkanadski auto-put. Opet

smo u preriji i nemam nameru da ponovo trošim papir na opis ravnice. Nije se ništa u međuvremenu promenilo, verujte mi.

Toronto

Nakon celodnevne vožnje sa prvim mrakom stižemo u Ridžajnu gde nas čeka neprijatno iznenađenje. Mesta u hotelima nema ni za lek jer se u gradu

održava neki simpozijum pa je sve popunjeno. To se verovatno desilo prvi put u istoriji ovog lepog grada i mi smo kao baksuzi morali da se nađemo u

potrazi za sobom. Jedva nekako nađosmo smeštaj u nekoj rupi od motela i ujutro sa prvim zracima sunca krenusmo dalje prema cilju. Šišamo kroz

preriju i jedva čekamo da dođemo u matičnu nam provinciju.
Nema veze što je Toronto od granice sa Manitobom udaljen dva dana vožnje. Čovek se nekako bolje oseća kada je na svom. Konačno dočekasmo i to.

Samo što nas je za dlaku promašio tornado, približavamo se Kenori, prvom mestu u Ontariju. Da smo došli "blizu" kuće opominju nas i obaveštenja na

putu, pretnje kolike ćemo kazne da platimo ako prekoračimo brzinu, zapovedničke instrukcije o bezbednosti, policijske patrole... Lepo je vratiti se u

matičnu provinciju...
Sutradan krećemo sa ringišpilom oko zaliva Džordžijan i sve jače osećamo zov kuće. Posle tri nedelje na putu, jedva čekamo da se dokopamo doma.

Vozimo se kroz šumsko-jezerski predeo, a iz dubokih šuma sa strane iskaču povremeno njeni stanovnici. Put nam prelaze crni medvedi koji se nimalo ne

ustrčavaju da ulaze u dvorišta i preturaju po kantama za đubre. Sa prvim sumrakom iz žbunja iskače crni vuk i prelazi na drugu stranu.
Nema šta, saobraćaj je više nego živ. Mrak pada, sa njim dolazi i magla i neka sitna kiša. Nalazimo se blizu Vave i rešavamo da tu prenoćimo. Vlasnik

prvog motela na koji smo naišli preporučuje nam da nikako ne nastavljamo put jer u ovo vreme izlaze losovi koji su velika opasnost za vozače. Poslušali

smo ga ali smo otišli u drugi motel, koji se nalazi u dubokoj šumi i oko koga je vladala nestvarna tišina. Vlasnik je Poljak koji je pre nekoliko godina napustio

Toronto, kupio ovo mesto i sada uživa u miru i prirodi. Te večeri smo shvatili šta znači idila u šumi, kristalno čist vazduh i miris borovine.
Jutro je i poslednji dan našeg putovanja. Planiramo da u predvečerje stignemo kući i to je ono što nam daje snagu da preturimo i ovu krajnju deonicu.

Izlazimo iz šuma i jezera i spuštamo se na jug prema velikom gradu. Nailaze poznati predeli, mesta i saobraćajna gužva. I onda, nakon više od 10 hiljada

pređenih kilometara, stotine sela, varoši i gradova i mnogo divnih ljudi koje smo upoznali na ovom putešestviju, konačno stižemo u Toronto.
Bože, da mi je neko pričao da ću se obradovati kada vidim auto-put 401...

Kraj
Pise:Nebojsa Milosavljevic
Foto:Suzana Sudar